О нама

Историјат

Прва пијаца у Београду под именом пијаца Светог Андреје (у народу познатија као Велика пијаца) настала је 1824. године на Студентском тргу. До тада су сељаци своје производе износили на прилазима граду, али су турски војници принудно откупљивали  намирнице и по знатно вишим ценама препродавали у граду. После учесталих жалби на насиље турских војника, београдски везир сазвао је у свом конаку виђеније београдске Турке и Србе ради саветовања о томе „да се учини у Београду једно пазариште или Торжиште“. Тако је у центру друштвеног живота, у близини пута за Стамбол никла прва пијаца.

На њој је према договору Срба и Турака свако могао изнети своје производе, па је Велика пијаца ускоро постала главно место за пазар у Београду.  После одласка Турака, 1887. године Емилијан Јосимовић, архитектa и професор Велике школе предлаже измештање пијаце. Његова замисао није у потпуности остварена – део слободног простора око пијаце претворен је у парк, док је примитивно уређена и нефункционална Велика пијаца радила све до 1926. године.

Осим ове, у Београду су постојале и пијаце Цветни трг које је основало Друштво за улепшавање Врачара, затим Рибља, Сточна, Житна пијаца у Земуну и пијаца на Сењаку. Истовремено Београд је тадa имао и једну приватну пијацу, Палилулску у власништву друштва «Милошевац».

Градска управа 1926. године затвара Велику пијацу, а уместо ње саграђене су три нове, Зелени Венац, Каленић гувно и Јованова пијаца. Како се број становника Београда повећавао отварале су се и нове пијаце - Смедеревски Ђерам, пијаце на Душановцу, Вождовцу и Карабурми.

Зелени Венац слови за најстарију активну пијацу на Балкану. Историја бележи да је на том месту још 1847. године био пазар, да би 1885. године по одлуци Управе вароши Београда та локација постала једна од седам фијакерских станица у граду. Године 1918. ту је одржана прва Скупштина пиљара Србије, а 1926. године настаје за то време најмодернија пијаца. Због добре организације, модерних тезги и широке понуде робе народ ју је прозвао краљицом пијаца. Тај епитет носи и данас, јер је после реконструкције завршене почетком 2007. године пијаца обогаћена новим садржајима уз очување њеног аутентичног лика. Због свог јединственог архитектонског решења, здања кога краси купола на врху, пијаца Зелени Венац стављена је под заштиту државе као културни споменик.

Препознатљив симбол Београда је и Каленић пијаца изграђена на земљишту које је добротвор Влајко Каленић оставио граду и првобитно је носила назив Каленић гувно. Пијачна управа формирана је 1933. године, а пијаца проширена за велики број тезги. Каленић пијаца има највећи туристички потенцијал, а због добре и разноврсне понуде грађани кажу да је „градскија односно господскија од свих пијаца у граду."

Пијаца Бајлони отворена је 1927. године, а име је добила по свом оснивачу Чеху Игњату Бајлонију. Прво је радила као кванташка пијаца, да би после Другог светског рата преименована у пијацу „Скадарлија" и постала тзв. зелена пијаца. У историји пијаце остаће упамћена кафана „Шаран" у којој су трговци прослављали добре пијачне дане.

 По историјским записима, крајем 17. века сељаци су муштеријама у Земуну доносили робу „на ноге", у установе и куће, јер господа тада није одлазила на пијацу, где се тада снадбевала земунска сиротиња. Намирнице су превожене коњским запрегама, али и шпедитерима. Лубенице и грожђе превожени су рекама из Старог Сланкамена, купус је долазио из најбољих башта на Лиду, док су Немци на некадашњој земунској пијаци продавали своју робу: путер, милерам и швапски сир. Осим зелене, у Земуну је на обали реке постојала и рибља пијаца, што је на неки начин остала традиција до данас. Специфичност ове пијаце одувек је била продаја свеже речне рибе из улова дунавских аласа.

Данашња земунска пијаца налази се на Масариковом тргу, а Господска улица пресеца тржницу на два дела. Баш на овом плацу је некада, све до 1960. године, постојала и житна пијаца поплочана турском калдрмом, где су трговци и произвођачи овде у запрегама допремали жито.

Историја београдских пијаца је историја Београда, коју ЈКП „Градске пијаце" желе да сачувају, али и прилагоде потребама времена у коме живимо.